Kažu da vas ništa ne može pripremiti. Pre nego što sam dobila bebu, pristupala sam literaturi o majčinstvu kao da se spremam za ispit. Nisam sigurna, ali, možda su mi te knjige pomogle da ublažim šok od porođaja i ranog roditeljstva?
Ogromna fizička i emotivna snaga ovog iskustva duboko me je potresla. Reči su delovale nedovoljno. Ipak, nastavila sam da čitam – sve što mi je došlo pod ruku. Tražila sam odgovore. Želela sam da budem prepoznata. Htela sam da ovo neprevodivo iskustvo bude pretočeno u jezik. I, mislim da sam najviše od svega želela nadoknadu za sve one majčinske priče koje su vekovima bile utišavane i umanjivane – ne samo za sebe, već za sve nas.
Majčinstvo kroz decenije: književni odjeci i novi glasovi
Knjige o majčinstvu dolazile su u talasima: najnoviji naslov samo je još jedan u nizu književnih istraživanja na ovu temu. Pedesetih godina prošlog veka, Širli Džekson je napisala Život među divljacima. Šezdesetih su objavljeni romani Prekretnica Margaret Drabl i Zlatna beležnica Doris Lesing, uz Mistika ženstvenosti Beti Fridan. Sedamdesetih su usledili Ženska soba Merilin Frenč, Od žene rođen(a): majčinstvo/materinstvo kao iskustvo i institucija Edrijen Rič i U potrazi za baštama naših majki Elis Voker. Osamdesetih je pisanje o majčinstvu postalo još i kreativnije, sa delima poput Voljena Toni Morison, Sluškinjina priča Margaret Atvud i Noći u cirkusu Anđele Karter.
Početkom 21. veka dogodila se eksplozija recenzija publicističkih knjiga. Bez obzira na to koliko se o majčinstvu piše, čini se da uvek postoji još nešto što treba reći. Tri nedavno objavljena romana najbliža su onome što sam tražila: Vaspitna soba (Nursery) Silvije Molnar, Vojnik i putnik (Soldier Sailor) Kler Kilroj i Reprodukcija (Reproduction) Luiz Hol.
Priče o majčinstvu ispisane jezikom književnosti
Elena Ferante je u jednom intervjuu rekla da oseća kako je majčinstvo jedno od onih iskustava „čija književna istina tek treba da bude istražena“. Složila bih se s njom. Najnovija dela vođena su unutrašnjim glasom svojih junakinja, uz izraženu introspekciju koja oslikava to jedinstveno psihološko stanje. Čini mi se da ih podjednako inspirišu autofikcija, kreativna nefikcija i druge vrste romana.
Sva tri romana bave se ranom fazom majčinstva i pripoveda ih majka. Kada biste me pitali šta se u njima dešava, odgovorila bih vam – uglavnom ništa. Osim, naravno, svega! Žena dobija dete i ceo njen svet se menja. Oseća radost, ali i bes. To je gura do ivice razuma, potpuno je izolujući od stvarnosti kakvu je poznavala.
Rano majčinstvo, sa nesanicama toliko ekstremnim da vas mogu odvesti do ivice ludila, neosporno je gotičko.
Poslednji romani o majčinstvu istražuju rad i identitet, stvaranje i gubitak, ljubav, ambivalenciju, pa čak i kajanje. Oni su politički bez da su didaktički, besni i duhoviti. Ako bi se moglo reći da imaju nešto zajedničko, to je njihova fizička prisutnost. Svi su nepokolebljivo povezani sa telom. Uzmite reči naratora u Molnarinoj Vaspitnoj priči: “Moje grudi titraju. Krvavi jastučić između mojih nogu treba da se menja.” Majka u Holinoj knjizi Reprodukcija, čiji pokušaj da napiše roman stalno prekidaju trudnoće, kaže: “Krvarila sam i krvarila. Krvarila sam s tolikom divljom nebrigom.” Glavna junakinja iz Kilrojine priče manje je krvava, ali duhovitija. Međutim, ta”telesnost” majke ostaje prisutna: “Bilo je previše toga da bi se sada spavalo ili jelo. Ili čak odlazilo u WC. Nove majke ovo govore sa zaprepašćenjem, smejući se kao da je smešno. Kada to nije smešno i ne smejemo se: zbunjeni smo, zgaženi smo.”
Ovi romani imaju elemente nerealnosti, što čitaoca podstiče na razmišljanje, da li se ono što je ispričano zaista dešava? Istražuju intruzivne misli koje mogu naterati majku, obično na trenutak, da želi da povredi svoje dete. Revolucionarno u ovim romanima jeste zapravo videti sva navedena stanja istražena bez stida.
Kako žene danas pišu o svom iskustvu?
Nova generacija žena koje pišu romane dužne su italijanki Eleni Ferante i francuskinji Ani Erno, koje su obelodanile istinu o svojim životima i telima na način koji ne ostavlja mesto za nesigurnosti. One su pomogle da se zamute granice između fikcije i nefikcije, a njihov rad sadrži nešto što je prethodno bilo nedostižno u anglofonoj fikciji: fizičku prisutnost.
Ponovo čitajući Kaskino Životno delo, briljantni nefikcionalni izveštaj o ranoj fazi majčinstva objavljen 2001. godine, zapanjuje me koliko je to delo bez “tela”: izuzetno inteligentno, ali nekako odvojeno od fizičkog iskustva. Nova generacija pisaca-majki nema takve sumnje. „Ovo je prva knjiga koju sam napisala uz istinsku telesnost“, kaže Hol o svom delu Reprodukcija.
Ove autorke stvorile su određenu vrstu poezije – nastavak želje za validacijom i samorealizacijom izvan majčinstva, dok nas naša, majčinska tela ponekad smeštaju u to “životinjsko” područje koje Kask opisuje.
Majčinstvo može biti borba, ali, uprkos tome, jedna od najšokantnijih stvari koju sam primetila je koliko pojedinci veruju da je to dosadno i nezanimljivo.
Da citiram Kilroj: „Svi mi žurimo, gurajući kolica ili nešto slično, ponašajući se kao da je ljubav ove jačine normalna; domaćinska, čak.“
Izvor/Foto: Rhiannon Lucy Cosslett, The Guardian /Pexels
